Gurđijev Učenje

    Započnimo, možda, time što ćemo najpre utvrditi jednu od onih činjenica koje su za svako koliko-toliko nepristrasno biće našeg Velikog Univerzuma već odavno postale toliko očigledne da bi njihovo dalje dokazivanje predstavljalo gotovo isto onoliko beskoristan posao koliko i pokušaj da se pomoću savremenih zemaljskih nauka objasni zbog čega što se naziva „mir“ ili „pravednosr" nikada nisu mogli nastati među tro-moždanim bićima Zemlje.
    Naime, mi, ta čudnovata tro-centrična stvorenja koja su nastala i vegetiraju na onoj srazmerno beznačajnoj planeti zvanoj Zemlja, usled celokupnosti nebnormalno ustanovljenih uslova svog običnog spoljašnjeg postojanja, postepeno smo dospeli u takvo stanje hroničnog unutrašnjeg dremeža da se sva naša takozvana „svesna“ ispoljavanja odvijaju gotovo isključivo pod upravom automatskih asocijacija i slučajno nakalemljenih podataka, dok ono što svako od nas, sa potpuno neobjašnjivom drskošću, naziva svojim „Ja“ predstavlja u većini slučajeva ništa drugo do privremeni zbir posledica svih mogućih spoljašnjih uticaja, počev od takozvanog „religijskog morala“ pa sve do mišljenja komšinicine tetke ili članka pročitanog na telefonu između dva zalogaja lisnatog peciva.
    Sledstveno tome, potreba za primenom onih specifičnih unutrašnjih napora koji su među nekim kosmičkim grupacijama poznati pod nazivima „svesni rad“ i „namerna patnja“ ne postavlja se pred bića slična nama kao pitanje estetskog ukusa, literarne razonode, niti čak onoga što savremeni Hivinci nazivaju „radom na sebi“, nego kao neumitna posledica same strukture naše opšte psihofizičke mašinerije, budući da se samo pomoću dugotrajnog i pravilno organizovanog trvenja između različito-kristalizovanih prisutnosti može postepeno formirati u biću ono nešto dovoljno stabilno da stekne pravo da bude nazvano ne „čovek“, nego Čovek.
    Stoga, ukoliko se u mentaciji nekih od vas, uprkos celokupnosti automatizovanih impulsa i svih onih nasleđenih i stečenih podataka koji obično sprečavaju svako ozbiljnije unutrašnje promišljanje, ipak još uvek sačuvao makar i najmanji ostatak vaše sopstvene zdrave logike, onda vas pozivamo da nam se pridružite u zajedničkom proučavanju ovih principa, tokom kojeg ćemo, koliko nam naše prisutnosti dopuste, zajedno tražiti načine, promatrati sopstvene automatizme, i povremeno možda čak doživeti ono veoma retko unutrašnje stanje kada biće makar na trenutak prestane da laže samo sebe.