Gurđijev Učenje

Pol: O tome ste već malo govorili ranije, ali i dalje mi to nije sasvim jasno. Pitao sam se da li biste mogli da govorite o vezi između pokušaja Rada i izgradnje Kesđanian tela?

 

Gospodin Najlend: O, to je prilično lako. Rekao sam da pokušaj Rada počinje akumulacijom velike količine znanja, znanja o sebi – to jest, znanja o tome šta ja zapravo jesam. Kažem da želim da to upotrebim kao temelj za izgradnju nečeg drugog što je za sada samo potencijal. Dakle, mi se razumemo u pogledu neophodnosti da saznam kakva sam ja vrsta alata.

 

Sada, ja želim da taj alat malo naoštrim, kako bih bio sasvim siguran da ono što želim da uradim sa tim alatom zapravo može biti izvršeno samim tim alatom. To znači da ću ono što sada imam kao znanje o sebi – koje znanje može biti nesvesno... i na putu razvoja mog emotivnog stanja, ja ću pokušati da se „odmaknem“. To znači, ja ću ga naoštriti na takav način da ću moći da ga koristim tako da postane što efikasniji.

​

Na primer, u mojoj ličnosti je ogromna količina „otpada“, mnogo stvari o kojima slučajno razmišljam, koje osećam, i nepotrebnih pokreta koje pravim. Kažem da u mom unutrašnjem životu postoji nešto što mora da se „razvija“, jer ja to znam, imam osećaj. Ponekad imam jako dobar osećaj... Imam dubok osećaj, takođe imam proširen osećaj za druge ljude, takođe idem svojim osećanjem u brigu za ono što postoji kao život i želju sa moje strane da tome pomognem ili da razumem šta je šta. Ja želim da to sve više i više produbljujem u odnosu na moj unutrašnji život, utoliko više ukoliko se radi o jednom odnosu koji za sebe smatram religioznim u odnosu prema Bogu, ili prema onome što su duhovna bića ili bića više prirode.

​

Sada, ako je to moj cilj, vidim da postoji mnogo toga što nazivam „otpadom“ koji pripada samo ovoj Zemlji. Na primer, lenjost ne pripada osobi koja želi da Radi. Prejedanje ne pripada osobi koja mora da hoda, jer joj je stomak previše pun. Beskorisno trošenje energije ne pripada Čoveku, jer on tako rasipa. Ako mogu da naučim sebe da isključim sve prekidače za struju gde svetlo nije u upotrebi, već uvodim element kontrole. Ja želim određene stvari koje mogu da činim a da ne nanosim previše štete onome što postoji, i takođe ne želim da mnoge stvari koje me zatrpavaju stoje na putu jednom razvoju koji ja sada nazivam razvojem mog „unutrašnjeg života“.

Takođe želim da dam svom unutrašnjem životu šansu da postane izražen kada znam da to obično ne radim, ili barem kada se malo plašim to da uradim. Dakle, želim da mu dam šansu za tu vrstu vežbe.

​

Sada, ja znam da ako počnem da koristim svoj unutrašnji život u svojim običnim ispoljavanjima nesvesnosti, uvodim nešto što je malo drugačije od onoga što obično jesam. Na primer, počnem da menjam upotrebu reči. Počnem da menjam način na koji uobičajeno radim određene stvari. Recimo, rukujem se sa nekim, ali želim da zadržim ruku malo duže. Ne gledam u osobu – ovog puta želim da je pogledam. Želim da uradim nešto što radim veoma dobro. Želim da uključim sve različite centre koje imam za postizanje cilja koji sam sebi postavio. Ne želim da odustnem u trenutku kada obično odustajem, želim da to uradim samo za nijansu bolje. Želim da budem sposoban da rešim određene probleme koje sam uvek ostavljao po strani jer su bili preteški. Želim da učinim tu dodatnu vrstu napora.

​

To se odnosi i na moj unutrašnji život. Želim da moj unutrašnji život postane deo mene. Ne želim da imam ikakav strah da neko drugi to neće razumeti, ili da će zgaziti na to, ili da ću se osećati posramljeno. Moram za sebe da imam malo više želje da budem u stanju da pokažem ono što zaista jesam, i da nemam ni stida ni straha da će me neko drugi kritikovati Na taj način ja, takoreći, „raščišćavam“ atmosferu za postojanje nečega što je za mene vrednije i što negujem, i što čak, povremeno, smatram sasvim svetim.

​

To je ono što želim da nazovem svojim „Kesđanian“ telom. Drugi deo Kesđanian tela – „Sol-La-Si“ – ne postoji. Prvi deo – „Do-Re-Mi“ – su moja osećanja, ali to su osećanja koja imaju veze sa željom za rastom, pa su posebnog karaktera; ipak, ona imaju veze sa mnom – to jest, ja sam centriran u takvim osećanjima. Sada želim da proširim svoja osećanja kako bih uključio različite oblike života; ne samo ono što postoji na Zemlji kao životinje, brigu o biljkama i drugim ljudima, jer mnogo puta to i dalje može biti nešto pomalo sebično sa moje strane – mogu pomisliti da ako brinem o nekome, on ili ona će biti fini prema meni i ja ću imati koristi od toga. Ja bih voleo da imam nešto u svom unutrašnjem životu o čemu moj unutrašnji život može da brine. Dakle, to mora biti nešto kvaliteta mog unutrašnjeg života, ali ako on želi da brine, on mora da odraste; jer još uvek nije dovoljno razvijen, i mora da raste u pravcu duhovnog postojanja. Jer to je jedini način na koji može da raste. Ovakav kakav je sada, vezan je za moje telo. Mogu ga naterati da izađe napolje samo onoliko koliko je već prisutan, ali ga ne mogu naterati da poraste tako da može da stoji sam za sebe.

 

Kako ga sada mogu naterati da poraste više, sa kvalitetom koji nema? Jednostavno kažem: Ako ono što je moj unutrašnji život može postati izraz onoga što „zaista“ osećam i što „zaista“ želim i u šta „zaista“ verujem kao mogućnost za dalji potpuni rast sebe, završavam sa Bogom. Jer to je najviše u mojoj terminologiji onoga što postoji kao život. I zato, sve što sada mogu da uvedem u svoj unutrašnji život – tako da on postane izraz te vrste brige za nešto od čega zavisim, ali što želim da obožavam, ili barem da mu se prilagodim, ili čemu se na kraju nadam da ću moći da se pridružim ili možda dosegnem razumevanje – sve to pripada razvoju mog emotivnog stanja. Jednostavno kažem, to ide do „dubina“ mog srca; pa čak i dalje od toga, ide do želje mog uma za razumevanjem onoga što zapravo postoji, protežući se dalje u univerzum kao celinu.

​

Jer iako mogu biti u strahopoštovanju, jednostavno ću reći da to postoji, jer to strahopoštovanje stvara u meni određeno stanje za koje znam da je tako, čak i ako ne mogu da ga dokažem.

Sve je to u skladu sa razvojem drugog dela Kesđanian tela. To znači da stvaram sa postojećim „Do-Re-Mi“ i nepostojećim „Sol-La-Si“, dajući mu određene forme želje za rastom. Pre svega, ono što je „Sol“ nazivam „Aspiracija“ (Težnja). Aspiracija je stanje ličnosti; ponekad nesvesno, ponekad bez znanja odakle dolazi, ali pod uticajem nečega čemu se divim i što je više od mene, možda čak i lepše ili barem ima određene kvalitete kojima „težim“, želeći da to dosegnem – kao što dohvatim visoku policu kada stanem na vrhove prstiju. Nazivam to „Aspiracijom“ jer ima kvalitet note „Sol“: težnja ka Bogu, želja da se u molitvi dosegne taj nivo kako bi se moglo stopiti sa najvišim oblikom života.

 

Ovo se dešava u mom umu, ponekad u mom osećanju kakvo sada poznajem, ali kada počnem da razmatram sledeći korak – da moram nešto da uradim povodom toga: aspirativno osećanje ili čak aspirativni opis dešava se u meni; sada se dešava u mom unutrašnjem životu; a konverzija, kako bi to postalo praktično za moju dalju upotrebu, jeste pretvaranje Aspiracije u Inspiraciju (Nadahnuće). Inspiracija je moj unutrašnji kvalitet zasnovan na nadi da ću, kada poželim da nastavim u tom pravcu, zapravo dosegnuti ono čemu sam prvobitno težio.Naglasak je sada na onome što želim da uradim i na tome da se nadam da to mogu da uradim.

 

To je „La“ te specifične trijade. Sada moram da idem na „Si“. Vidite, Inspiracija mi daje nadu, ali još ne i izvesnost. „Si“ za mene znači izvesnost, a ono što se zapravo dogodilo mogu realizovati samo kada isključim sve dalje misli i osećanja koja bi inače mogla uticati na mene. Nazivam to „Tišina“: sedeti sa sobom u toj kontemplaciji nakon što sam dosegao, kao rezultat sila Inspiracije, određena stanja sebe u kojima preispitujem da li je ono što sam imao zapravo ono čemu sam prvo težio (Aspiracija) i što sam inspirativno želeo. Ova Tišina je gotovo kulminacija onoga što je neophodno za celinu Kesđanian tela.

 

Jer u ovoj Tišini sakupljena je ogromna količina želje, u smislu da ono što jesam vidim u Tišini kontemplacije kao zapravo ništa u odnosu na ono što bi moglo postojati što se Boga tiče – ili odnos koji imam kao ljudsko biće koje još uvek postoji na Zemlji želeći da postane slobodno – tada kažem: „Ne ono što ja želim, već ono što je želja Oca.“

 

Vidite, ja postajem religiozan. Jer imam ogromnu količinu te vrste emotivnog intuitivnog osećanja, koje jeste emocija jer je duboko i jer traje. I tako, u Tišini te vrste kontemplacije – ponekad se može reći, sedeći i samo postajući ono što se „zaista“ jeste – dolazi do akumulacije enormne količine želje u obliku emotivnog stanja, dovedenog do tačke: više nije važno šta će se sa mnom desiti, sve dok ovo što sada jesam može nastaviti da postoji.

​

Zajedno sa tim, „Sol-La-Si“ i „Do-Re-Mi“ tela Duše idu paralelno, i u razvoju, kad god dostignem stanje „Si“ u Kesđanu, istovremeno dostižem i stanje „Mi“ u razvoju Duše. Neophodno je da tada ovo Kesđanian telo preda svoj život želji da nastavi sa razvojem Duše, i upravo u toj tački, od note „Si“, „smrt“ – mogli biste reći – Kesđana se sada koristi za davanje svih oblika emotivne energije onome što je neophodno za nastavak Duše, koja na noti „Mi“ mora da premosti „Fa“ te skale.