Gurđijev Učenje

„Postoji jedna istočnjačka priča koja govori o veoma bogatom čarobnjaku koji je imao veliko stado ovaca. Ali, istovremeno, taj čarobnjak je bio veoma škrt. Nije želeo da unajmi pastire, niti je želeo da podigne ogradu oko pašnjaka na kojem su njegove ovce pasle. Zbog toga su ovce često odlutale u šumu, padale u provalije i slično, a pre svega – bežale su, jer su znale da čarobnjak želi njihovo meso i njihovu kožu, a to im se nije dopadalo.

Najzad, čarobnjak je pronašao lek. Hipnotisao je svoje ovce i sugerisao im, pre svega, da su besmrtne i da im se ne nanosi nikakvo zlo kada im se dere koža; naprotiv, sugerisao im je da će to za njih biti veoma dobro, pa čak i prijatno.

Kao drugo, sugerisao im je da je on dobar gospodar koji toliko voli svoje stado da je spreman da učini sve na svetu za njih.

Kao treće, sugerisao im je da, ako će im se išta i dogoditi, to se neće desiti baš tada, u svakom slučaju ne tog dana, i da stoga nemaju potrebe da o tome razmišljaju.

Dalje, čarobnjak je svojim ovcama sugerisao da one uopšte nisu ovce; nekima je sugerisao da su lavovi, drugima da su orlovi, trećima da su ljudi, a nekima čak i da su – čarobnjaci.

I nakon toga, sve njegove brige i muke oko ovaca su prestale. One više nikada nisu bežale, već su mirno iščekivale vreme kada će čarobnjaku zatrebati njihovo meso i njihova koža.“